У селу Алабана, надомак Блаца, живи иконописац Марија Ђинђић, домаћица, супруга и мајка четворо деце. Њен таленат за ликовни израз препознали су наставници још у основној и средњој школи. Своје радове је почела да излаже у том узрасту, како самостално, тако и колективно. Похађање школе иконописа код свештеника Владимира Благојевића у Краљеву, било је пресудно да свој дар умножава, пре свега на пољу црквене уметности. Особеност њеног платна, већ има печат оригиналности. Њен сликарски опус данас обухвата преко 300 икона и више од 250 уметничких слика на платну.

 Њене иконе красе многе храмове, манастирске цркве и породичне домове, у отаџбини и rасејању. Њена икона Пресвете Богородице била је на Међународној изложби икона Проповед у бојама о Богородици, одржаној у Београду ове године. Марија се успешно опробала и у зидном сликарству, са неколико парцијалних остварења. Осим црквене уметности, ствара и уметничка дела, попут портрета, пејзажа, надреализма и апстракције. За релативно кратко време савладала је све техничке елементе иконописа, коме је ипак приступила са дугогодишњим искуством, јер јој је четкица била у руци од детињства. Цртеж јој је рафинисан, линија гипка, а њена богата палета обилује прозрачним, пастелним тоновима. У компоновању показује изузетно умеће складног сучељавања хладних и топлих нијанси, као и у комбиновању комплементарних боја. На тај начин нашла је свој властити стил, утемељен на тачно утврђеним границама традиционалне уметности, истовремено личан и оригиналан. Иконе које изображава темеље се на православној теологији, иако је њихов израз пронашла сама, по властитом осећају и духовном чувству.

Ликови њених светитеља откривају, оно што се у мноштву  индивидуалних рукописа, не среће код многих иконописаца, а што налаже византијска слика – спиритуализацију облика. Пронашла је праву меру стварања, између бестелесних и бескрвних силуета и тешких земаљских форми, које вребају израз ствараоца. Префињеним цртежом и бојама, она је успела да уједини наизглед неспојиво, да покаже реализам тела, уједно растворен и скоро дематеријализован. На њеним физиономијама пронађена је равнотежа, у којој се препознаје бесмрност материје. Њени светитељи су телесни, вечни људи, који су прешли у другу стварност и дочекали васкрсење мртвих, односно враћање душе обновљеним и бесмртним телима. Држећи се византијских узора и оквира, ауторка слободно истражује, не понављајући стара решења, него у традицији тражи и успева да пронађе инспирацију за нове варијације. Из тог разлога је модерна, а реализам, који провејава у њеној уметности, носи одлике апстракције. Сви елементи њене ликовности одликују се квалитетом и педантношћу.

Перспектива и дубина на њеним иконама одређују присуство простора, који је уједно растерећен апстракцијом, у виду благе деформације природних облика. Оваква равнотежа присутна је и у обради драперија, које некада минуциозно детаљише, што текстуру тканине чини опипљивом, док негде тек наговештава наборе, изведене слободнијим потезом. У области портретисања ауторка избегава стерилност реализма и пуко копирање видљивог лика. Њене однеговане, сликане форме, верне виђеном, препознатљиве у моделу, саме представљају непоновљиви оригинал, чувајући кључне личне црте портретисаног. Њени портрети су живи и сугестивни, управо због тога што и линијом и бојом успева да ухвати и у први план изнесе карактерне особине. То најбоље показују ликови спокојног погледа, који зраче експресијом унутарњих осећања. У тим префињеним и чистим емоцијама нема пијетизма, нити ганућа, а моменат сентименталности је надвишен достојанством. Посебан и кључни елемент њеног сликарства представљају очи, које слика попут мирне и бистре воде, у чијој је дубини богатсво живота и његов непрестани и немирни покрет. Својим умећем она компонује контрасте и од њих прави складно сазвучје. Овакав дуалитет разиграног спокоја, стрепње без страха и нечујног бујања, слика је вечитог дуализма, двеју – тачки светлости и мрака, између којих се распињу човек и природа. Посебну област Маријиног интересовања представља пејзаж, коме приступа импресионистички. Светлост је централни мотив њене слике, у којој боја не блиста помоћу осветљења, него се светлост пројављује бојом. На тај начин, извори њене светлости су осим Сунца, природа и сами предмети, који не трепере белином, него исијавају колоритом.

Овакав свеж ефекат постиже прозрачношћу пастелних тонова и најчешће сведеном палетом. Експресија се на њеним делима не налази у спољним покретима природних појава, него као и поменути елемент светлости, јавља се у виду унутрашње напетости свакодневних облика. На композицији је одмерена количина осветљења и сенки, и пронађена равнотежа између фокуса и другог плана. Све је у исто време и прорачунато испланирано и спонтано, те делује и природно и ненаметљиво надреално. Овакав ефекат она износи и цртежом и бојом. Умеће одређивања сразмере показује како на приказима са пуно детаља, који не прелазе у пренатрпаност, тако и у минимализму, који се не губи у тек наговештеним формама и у пуном и правом смислу преноси поруку узора. На тај начин и у овом жанру, ауторка је пронашла начин претапања супротности, који само контрастима могу чинити целину, односно лепоту. Искуство у портрету, пејзажу и другим врстама сликарства, ауторка је пренела и на свој иконопис.

У њему доминирају сви кључни елементи византијске слике: лепота, светлост, апстракција и бесмртност материје. Складност њене палете, светао колорит и свежина боје, симболизују и дају предукус очекиване красоте будућег века. Њени светитељи својим спонтаним и мирним ставовима зраче сугестијом и унутрашњим  покретом. Лакоћа њихових издужених форми смешта их у димензије апстракције. Спокојни погледи и лица пулсирају животом. Њихова тишина није статичност, нити су њихове представе само слике, него сусрет са ликовима живих људи живога Бога. Маријин опус данас препознају верни народ и свештенство, што је њој као и сваком уметнику, који се труди у винограду Господњем, подстрек и благослов за даље умножавање талената датих од Бога.